Sport

Najzapanjujuća stvar u vašem životu, koja je i najviše u suprotnosti sa našim životom, je sport. Pri tome ne mislim jednostavno na vašu ljubav i privrženost, na vaše oduševljenje fizičkim aktivnostima, i bogatstvo te vaše strane, nego na psihološku i društvenu institucionalizaciju sporta i sportskih organizacija i vladajuću ulogu sporta kao načina i izraza vaše duhovne energije.

Neću ulaziti u istoriju sporta kod vas niti praviti poređenje sa potpunim nedostatkom iste kod nas. Ali zasigurno postoji nešto od izuzetne važnosti u činjenici da su sportovi imali vladajuću ulogu u vašoj prvoj višoj civilizaciji, da su bili religioznog karaktera i da su bili središte pažnje i naklonjenosti masa. Činjenica, da je ovakav ogroman značaj ove manifestacije života bio zanemaren, je uglavnom posledica pompeznosti istoričara, kojima su čast i ”učenost” važniji od istine, i koji, često bez dovoljno bistrine, razumevanja, skepticizma, veštine, drskosti, naklonosti i životnosti, ukratko - bez dovoljno svetovnosti da bi razumeli šta se događa oko njih u novinama, politici i dešavanjima, misle da svejedno razumeju istoriju, koju izgleda smatraju ne kao jučerašnje akcije ljudi koji su danas oko njih, nego kao odvojen i specifičan sistem nepristupačan običnoj nekultivisanoj inteligenciji. Nema potrebe da se ide u daleku istoriju. Kada čitam ”ozbiljne” opise istorije našeg vremena, i vidim u kakvoj zaveri gluposti naši istoričari zanemaruju najsnažniju manifestaciju modernog života - sport, fudbal, bejzbol, i koncentrišu se skoro jedino na takve trivijalnosti kao što je politika, koju niko ne uzima ozbiljno, ispuni me zaprepašćenje i očaj. Takvi ljudi ne mogu pisati pravu istoriju. Ali neka zapažanja i zapisi postoje, i koliko god malo pažnje ”ozbiljni” istoričari poklanjali tome, neizbežno se oseća da je glavna slobodna strast, strast koja nije neophodno uzrokovana borbom za opstanak, glavna duhovna strast, bila sport: pogledajte do detalja razvijenu religioznu proslavu sportskih događaja organizovanih oko atletskih takmičenja; pogledajte veličanje i ljubav koja se izlivala na atletske velikane; pogledajte koliko su tom veličanju bili posvećeni najveći i najnadahnutiji talenti; koliko je snažna strast koja se javljala u masama u sportskim događajima u Atini, Rimu, Vizantu i drugde.

Ali u ovom pogledu, kao i u mnogim drugim, istorija je mnogo manje značajna od neposrednog kontakta sa životom. Nema potrebe da učim istoriju ili čitam knjige da bih znao šta vam sport znači. Jedino treba da osetim emocije oko mene, pročitam vaše novine, pogledam zapise sa vaših univerziteta. Najsigurnija, najdoslednija i najpostojanija slobodna emocija u vašem životu je sport. I kada ovde u Americi (kao uostalom i drugde) neki od vaših profesora i nastavnika osuđuju nadmoćnu ulogu sporta u školama, oni ustvari ne razumeju vaš duh. Vaš duh jeste sport: posebno vaši mladi ljudi, koji još nisu uvučeni u borbu za opstanak, i čije su emocije zato većinom slobodne, nalaze u sportu, u igrama, takmičenjima, najzadovoljavajući izraz svojih instinkta.

Naravno, u najvećem broju slučajeva se, i profesori i publika, uprkos povremenim šalama na sopstveni račun ili na račun institucije, slažu sa stavom mladih i hrabre ih, ne samo sopstvenim energičnim zanimanjem za organizovani sport van škola, nego i strastvenom pažnjom kojom prate sportska događanja unutar koledža. Opšte je poznato da su naučna dostignuća nerazumljiva i neinteresantna prilično širokoj masi studenata, i da se akademski rad ni u kom slučaju ne može nadmetati sa sportskim dostignućima u osvajanju srca i interesovanja i studenata i širih masa. A čak su i oni koji jesu u stanju razumeti sadržaj naučnih dostignuća, ipak snažnije privučeni sportskim dostignućima.

Ne slažem se uopšte sa ponekim kritičarima vaših univerziteta koji u ovakvom stanju stvari vide pad duha zemlje i njenih nastavnika. Ovakvo stanje stvari nije dekadencija, nego puno i živo cvetanje vašeg duha. To je vaš način života.

Tvrdnja većine vaših vaspitača da se moralni instinkt vežba na fudbalskom i bejzbolskom terenu, boksom, veslanjem, rvanjem i drugim takmičenjima je istinita, istinitija možda nego što većina od njih shvata. Vaš idealni moral je sportski moral. Intenzivna disciplina igre, duh fer-pleja, osobine izdržljivosti, zdravog humora, propisane ozbiljnosti napora, odanosti, borbe bez zle namere ili gorčine, spremnosti da se drugarski zaboravi¹, sve se ovo, u najčistijem i najneposrednijem obliku, ispoljava u dobro organizovanim i pažljivo regulisanim sportovima na koledžu. A na iskustvima i lekcijama koje ovi sportovi nose, zasnovan je vaš čitav duhovni život.

Nepravedno je stoga odnositi se prema ovom aspektu vašeg života neozbiljno: vi sami često ne prepoznajete (osim instinktom koji se obično zanemaruje) koliko je to duboko ukorenjeno u vašem životu. Time što ste sport odvojili od javnih i organizovanih počasti koje odajete duhovnim vrednostima (to jeste, u crkvi), rascepili ste sebe. I odatle potiče komparativna slabost vaših crkava koje su zasnovane na pogrešnoj osnovi. Sport jeste za vas ozbiljna duhovna stvar. To je ispravna simbolizacija, savršeni ritual, u kojem vaše duhovne snage, nalazeći izraz, takođe nalaze vežbu i održavaju se. Oni koji su, pre postanka Hrišćanstva, vezivali sport blisko sa vašim religioznim životom, su bili bistri. Danas vi praktikujete, na širokoj skali, problematično licemerje nesretnih preobraćenika, koji su ubeđeni razumom u novu religiju, ali čiji ih stvarni i zdravi instinkti vode u smeru skrivenog poštovanja starim bogovima. Da je sportu dato pravo mesto u vašim priznatim religioznim institucijama, u crkvi, vi biste bili srećniji, čistiji i snažniji.

Jer sa pretpostavkom, u jednom trenutku prihvaćenom, da je život jednostavno radosna avantura, borba, passage-at-arms, najviše što i možete je da je simbolizujete u vašim sportskim takmičenjima, Olimpijadama, sa lokalnim obožavanjima izraženim na seoskim travnatim terenima i u gradskim atletskim halama i akademijama. Strogoća pravila (svetih rituala) koji su prisutni u jasnoj vezi sporta i religije, svedoči o dubokoj sili koja ovo dvoje čini jednim. Zaista, čak i kada su religija i sport razdvojeni, postoji više moralnog gađenja spram lošeg sportskog ponašanja (varanje u igri, kukavičluk, izdaja, prekršaj, itd.) nego spram kršenja moralnog pravila koje ne nosi nikakav sportski karakter. Vi stoga ne možete uraditi ništa bolje, sa vašeg aspekta, nego usaditi u vaše mlade snažnu ljubav i poštovanje spram ispravnog sportskog ponašanja, i ohrabriti ih u učešću u strogo regulisanim sportovima. Ako se odgajaju sa postojanošću, oni će nositi kroz čitav život duboki osjećaj pravde i nepravde prema vašim uputstvima. A naravno, nemoguće je obezbediti bolje vaspitanje od onoga koje je povezano sa vašim najmoćnijim obrazovnim institucijama.

Tačno je da svaki sistem, posmatran čak i iz sopstvenog ugla, poseduje potencijalna zla. Lokalni, klupski mentalitet može postati toliko jak da iskrivi svrhu sportske institucije. @elja za pobedom, odnosno da se bude na strani pobednika, može postati toliko gorka da nadvlada moralni osećaj; i borbe među šampionima (kao nekad među vođama armija) mogu ustvari obeshrabriti pojedinca da učestvuje. Međutim, svaki sistem koji ima života u sebi je podložan ovakvim opasnostima. A čak i od zla se može izvući dobro. Ako milioni gledaju bez daha borbu šampiona, ta borba, vođena pod najboljim sportskim pravilima, postaje jak uticaj, a kvalitetni, gospodski sportisti mogu postati učitelji nacije.

A takođe, gledajući ga samog za sebe, sportski moral ima jednako strogu disciplinu kao i Božiji moral (ako već nema, gledano iz našeg ugla, ni malo duhovne iskrenosti). Biti džentlmen jednako je teško i zahtevno kao i biti dobar. Ova dva principa se, naravno, u mnogim aspektima preklapaju, iako nemaju isti koren. Oba traže odricanje i poštovanje pravila. Oba predstavljaju napredak nasuprot moralne anarhije.

Opisujući vaše etičke principe, pomenuo sam osnovne razlike koje ih razlikuju od naših. U našem životu i problemima ljudskih odnosa, nema ni traga sportskom moralu. Naš životni moral ne može biti simbolizovan minijaturnom reprodukcijom. Mi nemamo igranu predstavu života. Naši mladi, kao i odrasli, su od početka upućeni na sam izvor, na reč Božiju, na reč proroka ili učitelja koji govori u ime Božije. Odnosno, ako izuzmemo religiju iz ove tvrdnje, naši mladi i odrasli su prožeti osećajem apsolutnog u njihovim moralnim odnosima. Naše vrline ne poseduju raskošnost i šarm; naša zla nisu ublažena dobronamernim i prekrasnim licemerstvima. Ubistvo (osim u samoodbrani) je ubistvo, bilo da je počinjeno u dvoboju sa svim kavaljerskim pravilima, ili u bezgraničnom besu. Mi, kada se nalazimo licem u lice sa protivnikom, i jedan mora da ubije drugoga, mi to radimo na najefikasniji način: mi ne možemo razumeti ideju da pravila ponašanja mogu upravljati činom ubistva. Mi ne možemo razumeti čoveka koji napadajući drugoga, insistira da taj drugi, u samoodbrani, udara samo iznad struka. Taj strani karakter, lopov džentlmen, galantan i privlačan desperado, koji se javlja sa tako značajnom učestalošću u vašoj popularnoj literaturi, možda najbolje opisuje ono što želim reći. Ideja ”lopova džentlmena” je potpuno nemoguća za Jevreja: samo vi neznabošci, sa vašom idealizacijom sportskih kvaliteta, možete objediniti nemoral i Rittersittlichkeit² u liku opšte popularnog heroja. Naravno, verovatno većina vaših Robin Hudova i Klod Duvala nisu ništa više od običnih siledžija, lišeni čak i viteštva: ali njihov značaj nije u onome što su zaista bili, nego u onome kakvim ih vi stvarate u svom obožavanju. Postojanost ovakvih tipova je očigledna danas isto kao što je uvek bila, danas kada je mašta ljudi zavedena, a mladi privučeni da oponašaju razne Lupine³ i Raflee⁴ iz sveta knjiga. Nikada mi Jevreji nismo saosećali sa ovakvom vrstom ličnosti. Mi smo neosetljivi na privlačnost ”pravilnog” i gracioznog kao zamenom za naš moral. Viteško ili ne viteško, dvorsko ili ne, sportsko ili nesportsko, u našem stvarnom životu ne znače ništa. Mi samo pitamo: da li je ispravno ili pogrešno?

Jer pravila koja vi unosite u život sa sportskih terena nemaju nikakve veze sa krajnjim moralnim vrednostima vaših postupaka i služe samo da vam daju moralnu satisfakciju da ste ispoštovali ovo ili ono pravilo, radeći svejedno i dalje, tačno ono što hoćete. I tako, odrasli i inteligentni kao što možete biti, vi sprovodite lov na životinje sa najčudnijim i najozbiljnim pravilima. Ne smeš ubiti goluba ili zeca u sportu ako ta i ta pravila nisu ispoštovana - to nije ”sportski”. Pravite veličanstvenu moralnu halabuku oko ovih pravila. Ali kakve veze, za ime Božije, to ima sa pravdom i nepravdom ubijanja bespomoćnih životinja radi sporta?

Pokušali ste da unesete i u poslovni život, koji vam je, u suštini, direktan prevod onog starog ”ubij ili budi ubijen” haosa na moderne društvene oblike i termine, tu besplodnu galantnost koja vam daje osećaj da igrate po pravilima, ali daje i punu slobodu vašim najgorim instinktima. Time mislim da, nevezano za zakonske obaveze, vi pokušavate da unesete u domen poslovnih odnosa čudnu preciznost majstora mačevanja, ljubaznosti i izgovore, slogane, tajne fraze i lozinke, koji samo naizgled ublažavaju elementarnu brutalnost borbe. ”Služba”, ”javno dobro”, ”fer pogodba”, sve fraze iz reklamnih škola, koje daju ton nestašnog drugarstva svetu koji je u osnovi beskrupulozan - ovo nije namerno laganje, nije namerno licemerje. Vi verujete da poštovanje ovih formalnosti čini moral. Ono, istina, čini nekakav moral. Ali mi, sa naše strane, ne poznajemo nikakav poseban sistem koji odvaja posao od ostatka života. Čovek je onoliko pošten u poslu koliko i u bilo čemu drugom. Za nas, posao nema specifični idealizam ili dvorsku etiketu, nekakav poseban kod časti. Mi smo pošteni i istiniti ili smo nepošteni i neistiniti: to nema nikakve veze sa time što smo trenutno u jednoj ili drugoj igri, što smo prodavac, krojač ili bankar. I zato što ne možemo, po svojoj prirodi, da vas pratimo u ovim nestašnim poskakivanjima i piruetama, nego idemo pravo ka cilju koristeći jednostavan zdrav razum i poštenje ili nepoštenje u datoj situaciji, vi možete samo da nas smatrate (kao što mnogi od vas i rade) lišenim ”etikete”, to jeste, vašeg morala.

Slične razlike u drugim osnovnim stavovima ilustruju suštinsku razliku među nama. Vaš odnos prema borbi (dvobojima, ratovima) i sve vrline vezane za borbu, je nešto od čega mi zaziremo. Za vas, hrabrost je cilj sam po sebi, kog je potrebno veličati i obožavati, jer daje moralni smisao nekom činu. Za nas, hrabrost je samo način da se dođe do cilja. Tako je vaša hrabrost borbena, naša je pasivna, vaša je napadačka, naša odbrambena. Heroizam igra veliku ulogu u vašem idealizmu, u našem nikakvu. Boriti se, to za nas nikad nije slavna rabota. To je prljava rabota: mi to činimo kada moramo (i u tome, pretpostavljam, nema mnogo razlike između nas i vas), ali se ne možemo pretvarati da je prljava neophodnost uzvišena vrlina. Dulce et decorum est pro patria mori⁵ nije jevrejski osećaj: jer nije slatko umreti ni za šta: ali ako za nešto moramo umreti, umrećemo.

Takođe, mi ne veličamo ratnika kao ratnika, nasuprot našim povremenim pojedinačnim zastranjivanjima od ovog stava. Ako moj brat poludi i napadne me, i ja ga moram ubiti u samoodbrani, kako mogu biti srećan zbog toga? To je brutalan i mizeran posao, i potrebno je da se završi što pre, i zaboravi što pre. Ovo je u osnovi jevrejski stav prema ratu i ratnicima. U Bibliji nisam našao nikakvo oduševljenje ratom i ratnicima. Naše slavlje u pobedi nije veličanje ratnika, nego samo žestoka sreća što smo preživeli. Borili smo se sa gorčinom, osvetnički, sa namerom da ubijemo: i naš Bog je bio Bog rata. Ali bez obzira, što se nas tiče, kakvi smo danas, znam sa potpunom sigurnošću da svesni Jevrej, Jevrej prožet jevrejskim životom, prezire ratnika kao takvog, gnuša se rata: i iako je on u stanju umreti za svoju veru kao i bilo ko drugi, odbija da napravi veseli ritual od borbe.

Jer kad vi neznabošci tvrdite da se gnušate rata, vi ustvari varate sebe. Rat je najuzvišeniji od svih sportova i time najdublje obožavan. Da li vi žalite kada morate u borbu? Da li vam nacija pada u očaj kada se rat objavi? Da li možda ispitujete vaša srca pažljivo, nemilosrdno, ne biste li otkrili da niste slučajno sami krivi što ta monstruozna stvar mora da se dogodi? Da li vas prožme drhtaj strave: ”Možda smo mi krivi”? Da li krećete na zadatak odbrane ili napada mračni, sa grozom i gorčinom? Ne, vi dižete vaše najlepše zastave, puštate veselu muziku, vaša krv teče ubrzano i srećno, vaša lica se razvedre, a oči zasijaju. Veličanstveni nadolazak snage prati ovo bacanje ili prihvatanje izazivačke rukavice. S kraja na kraj zemlje, vesti se šire, i svaki hrabar čovek i žena, svaki čovek i žena ”crvene krvi”, žudi za učešćem.

Moram jasno da kažem da ne mislim da ste svi vi ovakvi heroji ratnici. Nema sumnje da su milioni vas u svakoj državi nerado išli u rat. Ali ovo nije suprotno mom uverenju. To samo znači da milioni nisu sposobni da dostignu idealni moral koji vi negujete. Ali čak se i najveća kukavica, i najnevoljniji regrut, igra u svojim emocijama sa avanturama i trijumfima rata. Ja u ovoj knjizi govorim o idealima kojima vi težite i iz kojih izvlačite vašu moralnu inspiraciju. I sigurno je da vam je sam rat, nezavisno od svih ciljeva i opravdanja, osnovna potreba: a objava rata dugo čekani signal oslobađanja, pozdravljan sa ekstravagantnom i histeričnom radošću. Nije ljubav prema zemlji to što pokreće ovu navalu radosti, nego borba, sportska slava, igra, veličanstvenost najvećeg od svih takmičenja.

Ponavljam, bistriji su oni među vama koji su otvoreno tvrdili da je rat prirodni cilj kraljeva i otmenih ljudi. Oni najveći od vas, oni koji imaju najviše života u sebi, najuzvišeniji, su više od svih posvećeni vašem načinu života. Shodno tome, najniži od vas su smatrani nedovoljno vrednim za pristup sjajnom društvu ratnika. Prostak se ne sme usuditi da želi status ratnika. I danas, baš kao i u stara vremena, vi gajite samo prezir (koji se ispoljava u svom punom intenzitetu u vremenu rata) prema istinskim mirotovorcima. Vaša priroda je danas ista kao i pre hiljadu godina. ”U mračnoj svojeglavosti britanskog ratnika još uvek opstaje prećutna jarost skandinavskog Berzerkera⁶”. I uzaludni su, besplodni i neozbiljni, svi napori da se obuzda i uguši najekstremniji i najnegovaniji izraz vaših prirodnih instinkta.

Ali u ratu, kao i u svim drugim životnim igrama, vi zadovoljavate vaš moral time što primenjujete i držite se zapanjujuće preciznosti. Ubiti na takav način vas ostavlja nedirnute i čiste: ali ubiti na neki drugi način nije gospodski. U ponekim od tih finih detalja u ponašanju u ratu i duelima, može da se krije neki stvarni moralni značaj. Ali nas zapanjuje da u toj primeni preciznih pravila vi nalazite dovoljno pravednosti da potpuno smirite svoju savest.

Da se vi zaista brinete za pravdu i nepravdu umesto za sportsku ”pravu stvar” ili čast, kakva bi samo poplava užasa, sažaljenja i klonulosti pratila svaki od vaših ratova: sa kakvom biste samo neobuzdanom žurbom trčali da se međusobno utešite; sa kakvim biste potresima moralnog užasa analizirali iznova i iznova katastrofalno ludilo iz kojeg ste upravo izašli. Blagi Bože! Upravo se poubijali desetine, stotine hiljada ljudi, očeva i sinova: u ljutom besu borbe vi ste ih sasekli, ugušili, udavili, iskasapili i oslepili. Bezbroj roditelja punih ljubavi, dece, prijatelja se bude noćima u znoju, iz košmara užasnih vizija krajnjeg očaja, iz nagomilanih jezivih agonija. A sada, kada je sve gotovo, trčite li u svoje crkve, uplakani, bacate li se pred noge sveštenika i pred oltar, užasnuti mišlju da su ubistva koja ste počinili možda mogla biti izbegnuta i da barem deo odgovornosti možda leži na vašim plećima? Jer zasigurno, ako postoji čak i najbleđa mrlja krivice, najmanji trag ljage, zrno, nevidljiva pega, previd, trenutno nestrpljenje, ponos, nemar, zbog kog niste potpuno, potpuno i potpuno nevini, tada vam je zaista neophodno svo Božije Saosećanje i svo bezgranično Božije opraštanje.

Ali vaši ratovi nisu nikada ni prestali, jer istorija ih zapisuje, i to sa istom onom navalom ponosa i drskosti sa kojim su i započeti. Da li se ikada Te Deum pretvorio u krik Mea culpa? Da li je ikada rat ušao u istoriju drugačije nego kao slavna avantura, slavna u pobedi i slavna u propasti? A čak i ako se, nakon stotinu godina, neki istoričar tu i tamo usudi da dirne u besprekornost vaših ciljeva makar i jednom jedinom verodostojnom sumnjom, da li je ikada to probudilo krivicu, makar i hiljadu puta slabiju od ponosa i sreće koji se javljaju uz sećanje na ratne podvige, koliko god daleki bili?

Upravo ste prošli kroz najdivljiji i najuniverzalniji od svih ratova. Pretražite dobro vaša pamćenja i vašu štampu. Gde je tiha poniznost, strahopoštovanje, drhtava užasnutost, koji su morali prekriti svet kada je objavljeno primirje? Zar niste odmah poslali predstavnike da se nagađaju i trampe, da optužuju i osuđuju? I iznad svega, da održe vaše nacionalno dostojanstvo! Pa kakvo dostojanstvo molim vas? Šta je ikome od vas ostalo od dostojanstva? Šta je ostalo od čestitosti bilo kome ko je učetvovao u besnim i bogohulnim pirovima ovih pet godina?

Vi mrzite rat? Besmislica; vi uživate u njemu. Ako se desi da u prolaznom umoru koji prati naporan trud malo zastanete da razmislite, vi se ne usuđujete da razmislite o korenima zla, da ne biste slučajno učinili ratove nemogućim. Vi se majete sa par propisa, zakona o bojnim otrovima, pravila o Flammenwerfer⁷, naoružanim ili nenaoružanim brodovima i sličnim uzaludnim tričarijama. Vi jedni druge nazivate ”nesportskim”, a dan kasnije ste spremni, ako se ukaže prilika, da se ponovo otisnete u isti uzbudljivi poduhvat.

Pa ipak, tvrdim, sa svim ovim, da vi nikada ne možete biti krivi u svojim očima - niti jedan od vas. Osuda može doći samo od nekoga koji ne deli vaš moral. Vas savest ne može da peče, jer vi niste uradili ništa loše. Rat je glavni simbol vašeg života, pravi i pobednički izraz vaših instinkta. Zato, šta god crkva i religija propovedala u periodima između borbi, vi se sećate svih vaših ratova sa čežnjivim ponosom, kao najvažnijih događaja u vašem postojanju. Sjaj i divota rata, i u piriremi, i u akciji i u prisećanju, u ritmu armija koje vežbaju, u bezumnom uzbuđenju borbe, u veličanstvenoj komemoraciji spomenika i pesama i raznih drugih motiva, to je cvet vaše civilizacije, kako materijalne, tako i duhovne. Ni u čemu vi niste toliko efikasni kao u ratu; ni u čemu tako istiniti prema sebi. Napete do krajnjih granica u ovoj strahovitoj igri, vaše sjajne sposobnosti nalaze potpuni i strastveni izraz. I ko god vas pod Božijim krovom prekori ili obeshrabruje, postaje vaš večni neprijatelj.

Ja nisam u stanju, dok govorim o ovoj temi, da preduzmem nalaženje odgovora na sve primedbe koje se javljaju čak i meni. Naravno, jednim delom, na neke od ovih primedbi nije ni moguće odgovoriti, i mislim da one same rađaju suprotne primedbe. Sa druge strane, one su uzaludne i besplodne. Ali dotičući neke od njih, možda mogu moj stav da učinim jasnijim. Podsećam se, na primer, da kad god je rat bio objavljen, mi Jevreji smo odgovorili na poziv jednako spremno kao i vi. Statistike (koje su prilično verodostojne u ovakvim uopštenim stvarima) ovo pokazuju. Ali ne verujem da mi to radimo iz istih motiva. Nas mnogi razlozi navode na to. Mi smo svuda, uglavnom, stranci. Osećaj inferiornosti u našem statusu vodi nas u ekstremne žrtve da bismo opravdali naše zahteve za jednakošću. I više od toga: nas Jevreje toliko često i snažno podsećaju, u svim liberalnim zemljama zasnovanim na ustavu, da bismo trebali biti zahvalni za dozvolu što tu živimo, da mi zbog toga razvijamo osećaj zahvalnosti koji je ne samo nesrazmeran nego povremeno i groteskan. Našu decu uče, godinu za godinom, u školama i drugde, da uvek uporede svoju trenutnu slobodu i ravnopravnost, sa ugnjetavanjem i gorčinom koja je bila okruženje njihovih roditelja drugde. Često ovaj kontrast, onakav kakav je oslikan u njihovoj mašti, ne odgovara realnosti. Ali bilo kako bilo, ova neprestana i snažna podsećanja stvaraju svoj efekat. Dete skoro poveruje da je Amerika postala ”sobodna zemlja” isključivo za dobrobit potlačenih stranaca, i umesto da prihvate američki sistem vladanja odmereno, sa pravim odnosom poštovanja i kriticizma, razviju potisnutu histeriju zahvalnosti. Ovo nije zdrav i prirodan osećaj. Deci ne bi trebalo nametati takve osećaje. A po pitanju doprinosa slobodi, mi Jevreji smo učinili jednako mnogo za oslobođenje čoveka kao bilo koji drugi narod. Ali Jevrej, ugnjetavan par ekselans, počinje da gleda na američku slobodu kao na ličnu uslugu. Nije ni čudo da će Jevrej da žuri da se bori za Ameriku. Pa ipak, nasuprot brojevima, i dalje postoji snažan utisak u inostranstvu da su Jevreji ”zakazali u svojoj dužnosti”, da su bili ”zabušanti”. Ovo osećanje se javlja iz instinktivnog priznavanja te razlike među nama. Mi Jevreji ne volimo borbu. Vi neznabošci volite. Povrh toga, zato što volite borbu, vi ste mnogo spretniji od nas u sakrivanju povremene odbojnosti prema borbi. Zaista, očigledno je da, što se više bojite da uzmete učešće u borbi, više ćete je veličati i idealizirati: dok Jevrej koji se boji, svom kukavičluku pridodaje još i stvarnu i otvorenu antipatiju.

Ali mimo ovoga, ne smemo zaboraviti da sa školama zapadnog sveta otvorenim za našu decu, vaš pogled na stvari biva postepeno utisnut u našu stranu psihologiju. U drugim delovima ove knjige pisaću o stvarnim i očiglednim uspesima vaših napora. Ali ovde samo ću primetiti da su jevrejska djeca u vašim školama upućena da osećaju da je ne voleti borbu znak kompletne inferiornosti. Odlučno da postane jednako vama, jevrejsko dete preduzima, često i uspešno, da promeni svoj stav i postane borbeno. Ali to je veštački uspeh. To što vi radite instinktom, ono radi iz osećaja obaveze. Ono se bori primoravajući se na to. Ono nema vaš prirodni dar i sklonost za borbu.

Naravno, dok ja pokušavam da ustanovim, između ostalih, i ovu razliku, reći ćete mi da je ”opasno generalizovati”. Interesantno je sa kojim konačnim sudom ova opšta teza treba da slomi onoga koji generalizuje. Pretpostavimo da je tačno da je opasno generalizovati: zar nisu mnoge neophodne stvari opasne, kao na primer rađanje dece ili kopanje uglja? Istina je ne manje istina samo zato što je opasna, tj. otvorena za zloupotrebu. Pa ipak, najozbiljnije istine se i mogu iskazati samo kao generalizacije. A ova najozbiljnija istina je jedna od takvih, ova suprotnost odnosa prema ratu između Jevreja i neznabošca. I dok god suprotnost postoji, biće jača od volje, jača od razuma. Dok smo god na suprotnim polovima, moraćemo da činimo stalne i izvanredne napore da se složimo jedni uz druge.

¹ like a sport

² osećajni vitez

³ Arsène Lupin: lik simpatičnog lopova u knjigama francuskog pisca Morisa Leblanka

⁴ A.J. Raffles: lik uglađenog lopova u knjigama engleskog pisca E.W. Hornunga

⁵ Slatko i časno je umreti za domovinu

⁶ Berserker. Izvedeno od skandinavske (tj. Vikinške) reči: berserksgangr koja je označavala požudu za borbom, specifičnu opsesiju koja ih je obuzimala u trenucima (potencijalne) borbe.

⁷ Bacač plamena